Bila jednom jedna mala vila. Živjela je u kućici od slatkiša, koja se nalazila na torti u Marijetinoj sobi za igru. Torta nije bila prava, ali vila je.
Bila je visoka koliko i jedan prsten od zlata. Imala je plave oči i dugu narančastu kosu. Zvala se Lea. Marijeta nije znala da u njenoj sobi živi netko tako malen.Vila bi se svakoga jutra išuljala iz njene sobe i odlazila u šetnju. Tako je bilo i ovoga jutra. Obukla je najdražu ružičastu haljinicu i stavila plave tenisice. Počešljala je svoju kosu i napravila pletenice.Lea je pogledala kroz prozor i vidjela da vani puše bura. Obukla je zato kaput i izašla iz kućice kao i inače. Ali ona još nije znala da je u kući sada novi stanovnik – Marijetina nova maca Šapica. To je bila mala, slatka, siva maca, ali vili Lei ona je bila velika. Ležala je na tepihu uz Marijetin krevet. Nije znala je li ona opasna, no imala je kandžice i oštre zubiće, pa je odlučila staviti svoj nevidljivi plašt. Sada je nitko nije mogao vidjeti, pa se sigurno išuljala iz kuće kroz ključanicu.Vani je bilo jako hladno. Stigla je do vlaka na željezničkoj stanici. U tom su gradu vlakovi bili šarenih boja sa zlatnim zvijezdama na kotačima. Ušla je u vlak koji vozi van grada – na snijeg!
Lea je voljela snijeg. Bila je premalena za dječje sanjke, pa se sanjkala na jednome listu. Toliko joj je bilo lijepo da se igrala na snijegu dok nije otišlo sunce. Zato je zakasnila na vlak. Ipak nije se zato rastužila. Odlučila je letjeti i pratiti tračnice sve do grada. Te je večeri bila jako umorna, pa je samo popila topli čaj i odmah išla spavati.
Čiča miča – gotova je priča!
(djeca vrtićke skupine 1 ispričala su svoju priču uz pomoć kocki pričalica – zapisala teta Sanja)